Primio me za ruku i krenuli smo dalje. Šetali smo po parku obasjani sunèevom svjetlošæu i smijali se svemu: veseloj djeci, umornim mamama i zaigranim psiæima.
Nikad se prije nisam mogla zamisliti kao majka, dapaèe, ta mi je ideja bila veoma odbojna. Ali, sada, kad sam se uz njega osjeæala tako sigurno i poželjno, htjela sam imati malog slinavca kojem bi bila potrebna svake sekunde u danu.
Koji bi bio i ja i Robert, a opet nešto posebno i jedinstveno. Savršeno.
I prije nego sam se uspjela snaæi, u glavi mi je zatitrala vizija. Robert i ja zabrinuto pogledavamo kroz prozor predivne kuæice. Vidimo neuništenu i neizgaženu zelenu travu, plavo nebo sa svega par oblaèka. Na licima nam se stvara užas i on kipi u nama sve dok ne ugledamo naše malo zlato koje se bezbrižno ljulja na ljuljaèki. I iako si to nisam dopustila, vizija je postala prestvarna. U meni se probudila ogromna želja za majèinstvom i da bih ju ugasila, posegnula sam za Robertovim usnama...

* * *

Te veèeri nisam ni oka sklopila. Cijelo vrijeme sam se muèila s onom vizijom. Nije smjela postati onako stvarna. Nisam smjela biti toliko zaljubljena. A najstrože mi je bilo zabranjeno sanjati o zajednièkom djetetu. Predivnim zelenim oèima i bucmastim obrašèiæima... Ne. Znala sam da sam premlada. Sama sam još uvijek dijete, nemam ni snage ni zrelosti odgajati jednu bebicu. Njegovu bebicu.

Digla sam se umorna i neispavana. Èim sam zaspala probudile su me sunèeve trake.
Do prije dva jutra, na ovakvo jutro skoèila bih iz kreveta i uzela sapunicu. Zatim bih sjela u park i puhala balone. Ali danas nisam bila raspoložena. Vukla sam se po kuæi tražeæi iPod. Kad sam ga napokon našla žice su bile zapetljane. Otpetljavala sam ih 10 minuta. Sluèajno povukavši jednu žicu, sve su se otpetljale. Samo tako.
Tada mi je sinulo...